Istorija Manastira Rača
Manastir Rača je srednjovekovni srpski pravoslavni manastir, koji se nalazi u 7 km južno od Bajine Bašte u podnožju planine Tare. Zadužbina je Stefana Dragutina (1276-1282). Svakako najznačajnija prepisivačka škola u srednjovekovnoj Srbiji nalazila se u Rači, poznatija kao Račanska škola. Kaludjeri su ovde prevodili tekstove sa starogrčkog, pisali su istorije i prepisivali rukopise. Prepisivačka delatnost je cvetala od šesnaestog do osamnaestog veka a ovde su se prevodili i kopirali ne samo liturgijska, već i naučna i književna dela tog doba. Istorija srpske književnosti najveći deo stvaralaštva duguje Račanskoj školi i njenim alumnijama, Kiprijanu, Jeroteju, Čirjaku, Simeonu, Teodoru, Hristiforu, itd.. Turski putopisac, derviš Zulih, poznat i kao Evliia Celebi, u svom je putopisu iz 1630. godine napomenuo da je u manastiru Rača bilo 300 monaških pismoznanaca, kojima su služili 400 pastira, kovača i drugog osoblja. U obezbeđenje je bilo 200 naoružanih ljudi. Tokom Velikog turskog rata 1689. godine, manastir je delimično uništen od strane invazivnih Turaka. 1826. rekonstruisan je zbog toga što je nekoliko puta spaljen dok je Srbija bila pod vlašću Osmanskog carstva. Treće uništenje manastira dogodilo se tokom Drugog svetskog rata, kada je bugarska kaznena ekspedicija spalila manastir i okolne zgrade. Manastir Rača bio je sveto mesto gde je za vreme Drugog svetskog rata bilo sakriveno najviše slika i najlepša rukom pisana knjiga, četiri evanđelja Miroslava.